Sticanje prava svojine održajem

               Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, u članu 33 propisuje sledeće:

„Na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.“

             Dakle, kako bi se steklo vlasništvo na nepokretnostima, pored pravnog posla (zaključenog i overenog ugovora), potrebno je da lice bude upisano kao vlasnik istih u javnu knjigu. (katastar nepokretnosti).

             Naime, citiranim Zakonom propisano je takođe da ,,fizička i pravna lica mogu imati pravo svojine na stambenim zgradama, stanovima, poslovnim zgradama, poslovnim prostorijama, poljoprivrednom zemljištu i drugim nepokretnostima, osim na prirodnim bogatstvima koja su u državnoj svojini. ,,         

            Pravo svojine u skladu sa navedenim propisom stiče se po samom Zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, a stiče se i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom.

            Po samom zakonu pravo svojine se stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom.

            U praksi se međutim često javljaju slučajevi da nosioci prava svojine nisu upisali svoje pravo vlasništva na zakonom propisan način, odnosno njihovo pravo svojine nije upisano u katastru nepokretnosti, uprkos činjenici da nekretninu koriste kao savesni držaoci.

           Savesnim držaocima nekretnine u tom slučaju preostaje pravo da tužbom za utvrđivanje prava svojine ostvare svoja vlasnička prava, u kojim slučajevima se primenjuju zakonske odredbe koje regulišu sticanje prava svojine putem održaja.

           Član 28. Zakona sadrži odredbe kojima se reguliše sticanje prava svojine održajem.

           Održaj je način originarnog sticanja subjektivnih stvarnih prava na osnovu državine određenog kvaliteta i protekom određenog roka.

           Za sticanje prava svojine održajem potrebna je zakonita i savesna državina stvari i protek roka od tri godine za pokretne stvari i deset godina za nepokretne stvari.

            Zakon bliže određuje zakonitu i savesnu državinu, pa tako propisuje da je zakonita ona državina koja se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. To je državina koja je stečena na osnovu ugovora o kupoprodaji, poklonu ili zameni.

          Državina potrebna za sticanje prava svojine održajem mora biti savesna. Zakon određuje da savesna državina postoji ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Držalac mora biti savestan za sve vreme trajanja održaja. 

           Osim navedenog,  Zakon propisuje da se pravo svojine održajem može steći i u slučaju da državina nije zakonita. U tom slučaju potrebna je savesna državina i protek roka od 10 godina za pokretne stvari i 20 godina za nepokretne stvari.

           Vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, s tim što se u vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci.

          Kada su ispunjeni napred navedeni uslovi, savesni držalac stiče  pravo da u sudskom postupku, podnošenjem tužbe za utvrđivanje prava svojine putem držaja ostvari svoja vlasnička prava, te da na osnovu pravosnažne sudske presude uknjiži svoje pravo vlasništva u katastru nepokretnosti.

 

NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja stav autora o predmetnom pitanju i ne predstavlja pravni savet, niti zamenu za angažovanje odgovarajućeg stručnjaka u datoj oblasti.

AUTOR: Jasmina Uhrin Jakab