Otpis poreske obaveze zbog neuručenja rešenja

Česti problem koji se javlja u praksi je da se poreska rešenja dostavljaju na pogrešnu adresu, s obzirom da poreski organi nemaju ažurirane podatke o poreskim obveznicima. Tako se događa da je godinama poreski akt dostavljan na staru adresu, koja je u međuvremenu promenjena, pri čemu poreski obveznici o tome neretko i ne znaju.

Sa registracijom na portal eUprava, poreskim obveznicima stižu rešenja u elektronskom obliku preko jedinstvenog elektronskog sandučića. Međutim, sada se često dešava da stigne obaveštenje o stanju duga, za vremenski period koji obuhvata unazad nekoliko godina, a koji sada obuhvata i glavni dug i kamatu.

Naravno, u nekim slučajevima se možemo pozivati i na institut zastarelosti, s obzirom da pravo na utvrđivanje i naplatu poreza zastareva u roku od 5 godina, odnosno 10 godina. (član 114, stav 1 i 3, i član 114 ž Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.)

No u svakom slučaju, i kod duga koji je zastareo, i onog koji nije, imamo pravo da se pozovemo na neuručenje rešenja i po tom osnovu tražimo otpis duga i kamate.

Dostavljanje poreskih akata

Dostavljanje poreskih akata je regulisano članom 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. 

Ovim članom je predviđeno, između ostalog, da se poreski akti dostavljaju  poreskom obvezniku slanjem preporučene pošiljke, obične pošiljke ili preko službenog lica poreskog organa, odnosno na adresu elektronske pošte poreskog obveznika, preko portala Poreske uprave.

Poreski akt smatra se dostavljenim poreskom obvezniku kada se uruči poreskom obvezniku, njegovom zakonskom zastupniku, njegovom punomoćniku, njegovom poreskom punomoćniku ili njegovom zastupniku po službenoj dužnosti.

Dostavljanje poreskog akta poreskom obvezniku – pravnom licu i preduzetniku vrši se na adresu njegovog sedišta upisanu u propisanom registru, odnosno na posebnu adresu za prijem pošte koja je registrovana kod Agencije za privredne registre.

Dostavljanje poreskog akta poreskom obvezniku – fizičkom licu vrši se na adresu njegovog prebivališta, odnosno boravišta.

Ako je poreski obveznik pravno lice, poreski akt smatra se dostavljenim i kada se uruči odgovornom licu, odnosno licu zaposlenom kod pravnog lica.

Ako je poreski obveznik fizičko lice, uključujući i preduzetnika, poreski akt smatra se dostavljenim i kada se uruči punoletnom članu njegovog domaćinstva u smislu zakona kojim se uređuje porez na dohodak građana, odnosno licu zaposlenom kod preduzetnika.

U svakom slučaju, kada nadležni organ nema dokaze u uručenju navedenih rešenja (dostavnice/povratnice), na prethodno opisan način, ne može se smatrati da je poreska obaveza dospela za plaćanje, odnosno da je nastao dug, a još manje kamata.

Takođe treba napomenuti da su organi uprave, među kojima je i poreska uprava, dužni da pribavljaju podatke iz službenih evidencija drugih organa (član 103 Zakona o opštem upravnom postupku). Među tim podacima su i podaci prebivalištu, odnosno boravištu poreskih obveznika fizičkih lica, odnosno sedištu ili adresi za prijem pošte poreskih obveznika pravnih lica.

Kako je sada kada je većina građana registrovana na eUpravi, dostavljanje upravnih akata, među kojima su i poreski akti, je znatno olakšano i u budućnosti bi trebalo biti manje ovakvih praktičnih problema. Ali kako građani ne bi snosili štetne posledice zbog neažurnosti rada upravnih organa, potrebno je da znaju svoja prava.

NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja stav autora o predmetnom pitanju i ne predstavlja pravni savet, niti zamenu za angažovanje odgovarajućeg stručnjaka u datoj oblasti.
AUTOR: Nina Uhrin

Ugovor o doživotnom izdržavanju

Ugovor o doživotnom izdržavanju je najpoznatijia vrsta naslednopravnog ugovora u našem pravu, stoga i ugovor koji se najčešće primenjuje u praksi, odnosno za njega se vezuju mnoga pitanja i nedoumice, koje svakodnevno srećemo u praksi.
Po svojoj pravnoj prirodi Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključuje se često u situacijama kada pojedine osobe strahuju da zbog starosti ili nekih drugih razloga neće moći da se sami izdržavaju, odnosno da se staraju o sebi.

Šta je ugovor o doživotnom izdržavanju?

Zaključivanjem Ugovora o doživotnom izdržavanju primalac izdržavanja daje svoju saglasnost da davalac izdržavanja nakon njegove smrti dobije u svojinu određenu imovinu kao naknadu za negu i pruženo izdržavanje, dok se davalac izdržavanja obavezuje da izdržava primaoca do njegove smrti, pod uslovima i na način koji ugovorne strane saglasno preciziraju ugovorom, kao i da ga posle smrti sahrani.
Takođe je veoma bitno naglasiti da se Ugovorom o doživotnom izržavanju kao naknada za izdržavanje može ugovoriti samo imovina koju primalac izdržavanja poseduje u momentu zaključivanja istog, dok što se tiče obaveze davaoca izdržavanja ukoliko nije posebno regulisana svakako podrazumeva obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe.
Dakle, obaveza davaoca je da primaocu obezbedi stanovanje, hranu, odeću, obuću, lečenje, a ukoliko ugovorne stane ugovore dodatne obaveze davaoca izdržavaja, potrebno je da to ugovorom precizno definišu.
Specifičnost Ugovora o doživotnom izdržavanju ogleda se i u tome što se punovažnosti istog ne ogleda u pružanju materijalnih dobara, jer davalac izdržavanja može brinuti o ličnoj higijeni primaoca izdržavanja, redovno ga posećivati pa čak i ugovoriti zajednicu života sa istim, pripremati mu hranu, jer je često primalac izdržavanja sasvim dobro materijalno situiran, samo mu nedostaje osoba koja bi o njemu brinula, te se u ovakvim slučajevima često pribegava zaključivanju Ugovora o doživotnom izdržavanju U tom kontekstu je bitno napomenuti da je Zakonom propisana i mogućnost sklapanja Ugovora o doživotnom izdržavanju u korist trećeg lica, pri čemu to lice, primalac izdržavanja, nije ugovorna strana, nego samo korisnik ugovora.

Pravne osobine ugovora o doživotnom izdržavanju

Po svojoj pravnoj prirodi Ugovor o doživotnom izdržavanju je teretni, dvostrano obavezujući Ugovor sa propisanom formom za zaključivanje istog.
U kontekstu bitnih elemenata Ugovora o doživotnom izdržavanju pored ugovorne forme svakako je najvažnije istaći aleatornost.
Aleatornost ugovora, odnosno neizvesnost znači da se u momentu njegovog zaključenja ne zna koliko dugo će trajati ugovoreno izdržavanje, niti kolika će biti vrednost prestacija ugovornih strana, što znači da se u momentu izdržavanja ne može znati da li će vrednost izdržavanja prevazići vrednost primljene naknade ili ne.
Ukoliko se Ugovor zaključi pod uslovima i na način na koji aleatornost kao bitan elemant izostaje, ovakav Ugovor o doživotnom izdržavanju je ništavan.
To u konkretnom slučaju znači da Ugovor o doživotnom izdržavanju npr. sa čovekom na samrti u terminalnoj fazi neizlečive bolesti, svakako nema elemenat aleatornosti, odnosno neizvesnosti, jer je predvidivo koliko izdržavanje u konkretnom slučaju može trajati, stoga se ovakav Ugovor može tužbom poništavati u parničnom postupku, što se u praksi veoma često i događa.

Posebni uslovi za zaključivanje ugovora o doživotnom izdržavanju

Često je za zaključenje Ugovor o doživotnom izdržavanju neophodno ispuniti i dodatne uslove kao što je odobrenje organa starateljstva ili utvrđenje psihičke sposobnosti primaoca izdržavanja putem veštačenja koje prethodi i kasnije čini sastavni deo Ugovora o doživotnom izdržavanju.
Mišljenje lekara kojim se potvrđuje da je lice koje zaključuje Ugovor o doživotnom izdržavanju sposobno da odlučuje i shvata pravne posledice zaključivanja ovakvog pravnog posla od izuzetne je važnosti, naročito kada su stanke (najčešće primaoci izdržavanja) bolesna lica, te bi se eventualno moglo dovoditi u pitanje i njihovo psihičko stanje, kao i uticaj lekova koje konzumiraju na mogućnost rasuđivanja.
Da bi se izbegle ovakve situacije u svakom slučaju je preporučljivo pribaviti stručno mišljenje lekara specijaliste, u svim slučajevima u kojima bi se zbog zdravstvenog stanja ugovorne strane, mogla dovesti u pitanje sposobnost za rasuđivanje od strane lica koja imaju pravni interes da se zaključeni Ugovor stavi van snage.
Iz svih navedenih razloga, poželjno je da se Ugovor o doživotnom izdržavanju sačinjava uz stučnu pomoć, kako bi se blagovremeno sprečile eventualne nepravilnosti a u cilju zaštite prava ugovornih strana.

Ništavost i raskid ugovora o doživotnom izdržavanju

Ugovor o doživotnom izdržavanju se može poništavati iz više razloga, a to je najpre izostanak jednog ili više bitnih uslova koji se po zakonu smatraju obaveznim za važenje Ugovora o doživotnom izdržavanju, što u praksi najčešće čine naslednici primaoca izdržavanja, kao lica sa pravnim interesom ili poverioci.
Ugovorne strane takođe mogu zahtevati poništavanje, odnosno raskidanje Ugovora pod određenim uslovima, a najčešće kada se iz nekih razloga stranke ne pridržavaju preuzetih ugovornih obaveza.
Dakle, na osnovu zaključenog Ugovora, podrazumeva se da će davaocu izdržavanja pripasti imovina koja je bila obuhvaćena Ugovorom, a koju je primalac izdržavanja imao u momentu sklapanja Ugovora o doživotnom izdržavanju.
Primaocu izdržavanja nije dozvoljeno da spornu imovinu optereti, otuđi ili pokloni drugoj osobi, osim izuzetka kada je sa tim saglasan davalac izdržavanja, jer u protivnom može uslediti tužba za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, od strane davaoca izdržavanja. Davalac izdržavanja bi u tom slučaju mogao zahtevati da mu se vrati sve što je do tog momenta dao na ime davanja izdržavanja.

Takođe je bitno napomenuti da zbog poremećenih odnosa između ugovornih strana može doći do raskida ugovora, što se ukoliko su strane saglasne sa raskidom može učiniti u istoj formi i na način na koji je Ugovor i zaključen, odnosno aneksom Ugovora, koji se solemnizuje pred Javnim beležnikom.
Ukoliko pak nema saglasnosti stranaka za sporazumni raskid, ugovornim stranama svakako preostaje pravo da podnesu tužbu radi raskida Ugovora o doživotnom izdržavanju, mesno nadležnom sudu.
U svakom slučaju ukoliko bi došlo do punovažnog raskida Ugovora o doživotnom izdržavanju, primalac izdržavanja je dužan da plati naknadu za primljeno izdržavanje do momenta raskida Ugovora, pri čemu je važno napomenuti da se u sudskom sporu svakako ceni činjenica koja ugovorna strana je doprinela raskidu ovog pravnog posla, odnosno krivica za raskid ugovora u svakom slučaju utiče na naknadu štete kao i visinu naknade štete, koju bi sud utvrdio po ovom osnovu.
Važno je istaći da davalac izdržavanja fizičko ili pravno lice, koje se u okviru svog zanimanja brine o primaocu izdržavanja (medicinska ili gerontološka sestra, doktor, agencija i slično), prethodno mora dobiti rešenje nadležnog organa, odnosno saglasnost Centra za socijalni rad, jer će se u protivnom Ugovor smatrati ništavim.

U skladu sa svim navednim bitno je istaći da se Ugovor o doživotnom izdržavanju može poništavati ukoliko je Ugovor fiktivan, ukoliko je predmet Ugovora neodređen, nepostojeći ili nedozvoljen, ukoliko je jedna od ugovornih strana pristala na sklapanje Ugovora pod pretnjom,prisilom ili ucenom, ukoliko ne postoji saglasnost odnosno Rešenje organa starateljstva, kao i zbog izvesne smrti primaoca izdržavanja (nedostatak aleatornosti).
Rok za podnošenje tužbe za poništaj Ugovora o doživotnom izdržavanju je godinu dana od datuma saznanja za njegovo postojanje (subjektivni rok) ili najkasnije tri godine nakon smrti primaoca izdržavanja (objekivni rok).

Prenosivost Ugovora na treća lica

Primalac izdržavanja kao ugovorna strana nema pravo da prenese obaveze iz Ugovora o doživotnog izdržavanja na drugo lice, međutim davalac izdržavanja može ovlastiti druge osobe da preuzmu obaveze koje je dužan da ispunjava prema primaocu izdržavanja.
U slučaju smrti davaoca izdržavanja preuzeta ugovorna obaveza prelazi na njegovog bračnog partnera ili potomke, uz uslov da oni pristanu na preuzimanje obaveza, koja saglasnost se uvek daje u pismenoj formi.
Ukoliko naslednici davaoca izdržavanja ne pristanu da preuzmu obaveze svog pravnog prethodnika, Ugovor se raskida, ali u tom slučaju oni nemaju pravo da traže naknadu za dato izdržavanje, uz izuzetak koji podrazumeva da naslednici koji iz opravdanih razloga nisu sposobni za izvršavanje ugovorne obaveze, mogu tražiti naknadu za izdržavanje, koje je njihov pravni prethodnik davao primaocu izdržavanja.

 

Nakon smrti primaoca izdržavanja, davalac izdržavanja može da izvrši upis prava svojine na nepokretnosti koja je bila predmet Ugovora o doživotnom izdržavanju, uz primerak Ugovora i izvoda iz matične knjige umrlih.
Ono što je najvažnije istaći, a što klijenti često postavljaju kao pitanje, jeste činjenica da davalac izdržavanja ne nasleđuje dugove primaoca izdržavanja, jer faktički i nije naslednik primaoca izdržavanja, već za dugove uvek odgovaraju samo naslednici ostavioca, do visine vrednosti nasleđene imovine.

Zaključak

Ugovor o doživotnom izdržavanju je jedan od najčešće zaključivanih ugovora, sa kojim se često susrećemo što prilikom sačinjavanja, što u postupcima pred sudom kada se ovi ugovori poništavaju, stoga je bitno ukazati na specifičnosti ovog pravnog posla, kao i na bitne elemente u smislu svega napred navedenog a u cilju zaštite prava stranaka, kojima preporučujemo da se detaljno informišu, odnosno zatraže stručno mišljenje, svakako pre zaključivanja ovog ugovora.

 

NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja stav autora o predmetnom pitanju i ne predstavlja pravni savet, niti zamenu za angažovanje odgovarajućeg stručnjaka u datoj oblasti.
AUTOR: Jasmina Uhrin Jakab

UGOVOR O NARUDŽBINI AUTORSKOG DELA U IT SEKTORU

Ugovor o naružbini autorskog dela u IT sektoru igra ključnu ulogu u razvoju inovativnih rešenja u ovoj oblasti. Pre nego što pristupimo izradi softvera, web sajta, ili, na primer, aplikacije, treba da zaključimo ugovor kojim ćemo regulisati prava i obaveze ugovornih strana. Budući da na ovaj način nastaje intelektualna svojina koja donosi prihode, moramo regulisati kome će oni, i na koji način pripasti. Naročito kada želimo da ugovorimo drugačije uslove od onih koje predviđa zakonski režim. Tome upravo služi ovaj ugovor.

Šta je Ugovor o narudžbini autorskog dela?

Ovaj ugovor spada u imenovane ugovore, odnosno regulisan je Zakonom o autorskim i srodnim pravima (Čl. 95-97).
“Ugovorom o narudžbini autorskog dela autor se obavezuje da za naručioca izradi autorsko delo i preda mu primerak istog.
Naručilac ima pravo da objavi delo i da stavi u promet primerak dela koji mu je autor predao, a autor zadržava ostala autorska prava, ako ugovorom o narudžbini nije drukčije određeno.
Ako je na osnovu ugovora o narudžbini autorskog dela izrađen računarski program, naručilac stiče sva prava iskorišćavanja računarskog programa, ako ugovorom nije drukčije određeno.”
Dakle, ugovorne strane kod ovog ugovora su autor i naručilac autorskog dela. Naručilac stiče sva prava iskorištavanja autorskog dela, odnosno računarskog programa, osim ako ugovorom ne predvidimo drugačije uslove. Ovaj ugovor se zaključuje za buduće autorsko delo, odnosno autorsko delo koje tek treba da nastane.

Šta je autorsko delo?

Autorsko delo je u smislu Zakona je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi. To pre svega znači da autor može biti samo fizičko lice, ne i pravno. Recimo IT kompanija ne može biti autor, ali zaposleni u toj kompaniji može. Autorsko delo mora ispunjavati uslov originalnosti, koja se ceni prema subjektivnom kriterijumu u svakom konkretnom slučaju. To znači kakav osećaj stvara kod njegovih konzumenata (slušalaca, gledalaca, čitalaca,…), te da li im autorsko delo stvara osećaj novog, originalnog, do tada neviđenog dela. Takođe, autorsko delo mora biti izraženo u određenoj formi, jer sama ideja nije zaštićena autorskim pravom. Autorska dela pored tradicionalnih – muzičkih, filmskih ili, na primer, pozorišne režije, obuhvataju i neka moderna autorska dela- računarski program i bazu podataka.

Koja su prava autora?

Autor uživa moralna i imovinska prava od trenutka nastanka dela. Da bi autorsko delo nastalo nije potrebno ispunjavanje formalnih uslova, kao što je registracija, iako postoji mogućnost registrovanja, odnosno deponovanja autorskih dela kod Zavoda za intelektualnu svojinu, ali ono nije neohodan uslov nastanka autorskog dela. Nezavršeno delo koje ispunjava uslove po pitanju originalnosti i forme takođe se smatra autorskim.
Autor ima imovinska i moralna prava. Imovinska prava traju za života autora i 70 godina posle njegove smrti, dok, sa druge strane, moralna prava traju neograničeno.
Imovinska prava omogućavaju ekonomsko iskorišćavanje dela, što znači da autor može da umnožava delo, stavlja primerke dela u dalji promet, daje u zakup primerke dela, itd.
Moralna prava obuhvataju isključivo pravo autora da mu se prizna autorstvo na njegovom delu, isključivo pravo da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se delo objaviti, da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, kao i da ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela.

Imovinska prava su naslediva, dok naslednici mogu vršiti ovlašćenja koja se tiču moralnih prava autora, osim prava na objavljivanje neobjavljenog dela, ako je autor to zabranio i prava na izmenu dela. Za razliku od imovinskih prava, moralna prava se ne mogu prenostiti ugovorom.

Ugovor o narudžbini autorskog dela u radnom odnosu

Ova situacija je regulisana članovima 98-101 Zakona.
Ako je autorsko delo računarski program ili baza podataka trajni nosilac svih isključivih imovinskih prava na delu je poslodavac, ako ugovorom nije drugačije određeno. Autor ima pravo na posebnu naknadu, ako je to predviđeno ugovorom. Na primer, programer radeći za IT kompaniju kreira neki računarski program, tada je trajni nosilac svih imovinskih prava na delu naručilac – odnosno poslodavac, a ne autor – zaposleni, osim ako ugovorom nije drugačije predviđeno. S obzirom da su moralna prava neodvojiva od ličnosti autora, poslodavac je prilikom korišćenja dela stvorenog u radnom odnosu dužan da navede ime, pseudonim ili znak autora.
Autorsko delo je nastalo u radnom odnosu kada je delo stvoreno u toku radnog odnosa, dok zaposleni izvršava svoje radne zadatke, odnosno radi do uputsvima poslodavca. Kada je reč o radu o radu od kuće, ili u situaciji kada je zaposleni stvorio autorsko delo van radnog odnosa, ili u toku trajanja radnog odnosa, presudno je da li je zaposleni koristio sopstvena sredstva ili sredstva svog poslodavca, te da li je ono nastalo samostalnim radom, nezavisnim od radnog odnosa itd. Naravno, to utvrđuju sudovi u zavisnosti od konkretnog slučaja.

Zaključak

Ugovor o narudžbini autorskog dela u IT sektoru mora biti prilagođen specifičnostima projekta i detaljima rada u IT sektoru. Pravna podrška i stručnjaci za autorska prava i IT pravo mogu biti od pomoći pri izradi takvog ugovora, kako bi se osigurala zaštita interesa obe ugovorne strane.

NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja stav autora o predmetnom pitanju i ne predstavlja pravni savet, niti zamenu za angažovanje odgovarajućeg stručnjaka u datoj oblasti.
AUTOR: Nina Uhrin

PRAVO NA BRISANJE I PRENOSIVOST PODATAKA SA INTERNETA-
Kako da upravljate svojim podacima na internetu

Pravo na brisanje i prenosivost podataka su neka od prava koje su garantovane GDPR-om, kao i našim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
U eri digitalne revolucije i širokog korišćenja interneta, pitanja privatnosti i zaštite podataka postala su od suštinskog značaja. Savremeni život, kao i poslovanje, podrazumeva korišćenje različitih internet platformi gde ostavljamo različite podatke o sebi. Masovna upotreba interneta ima nesumnjivo veliku korist za pojedince, ali istovremeno otvara brojne mogućnosti zloupotrebe prava, naročito pravo na privatnost, ali i prava na čast. Kada se jednom objavi neka informacija na internetu o nama, ona postaje trajno svedočanstvo o nama. Kako biste zaštitili i bolje razumeli svoja prava u vezi s ličnim podacima na internetu, važno je upoznati se sa pravnom regulativom iz ove oblasti. Ovaj blog će vam pružiti osnovno razumevanje na Prava na brisanje i Prava na prenos podataka i kako ih možete ostvariti.

Pravo na brisanje podataka

Pravo na na brisanje podataka se naziva još i pravom na zaborav (“right to be forgotten”). Ovo pravo je proizašlo iz presude Suda pravde Evropske Unije iz 2014. godine u slučaju Gugl protiv Agencije za zaštitu podataka o ličnosti Kraljevine Španije i Maria Kosteha Gonzalesa.
Osnovna ideja je da pojedinac ima pravo da zahteva brisanje svojih ličnih podataka koje je rukovalac obrađivao, kao i podataka objavljenih na internetu, čime se omogućava „digitalni zaborav“.  Iako pravo na brisanje nije ograničeno samo na podatke na internetu, tema ovog bloga su ti podaci, tako da ćemo se ovim putem njime baviti.
Na primer, korisnici društvenih mreža mogu zatražiti brisanje svojih profila i podataka sa platforme, ako odluče da više ne žele da budu deo te mreže, takođe pojedinci mogu zatražiti brisanje određenih rezultata pretrage na internetu itd.
Član 30 Zakona o zaštiti podataka o ličnosti reguliše pravo na brisanje i popisuje da je rukovalac obavezan da obriše podatke kada:
• podaci o ličnosti više nisu neophodni za ostvarivanje svrhe zbog koje su prikupljeni ili na drugi način obrađivani;
• je lice na koje se podaci odnose opozvalo pristanak na osnovu kojeg se obrada vršila, a nema drugog pravnog osnova za obradu;
• je lice na koje se podaci odnose podnelo prigovor na obradu u skladu sa:
 članom 37. stav 1. Zakona, a nema drugog pravnog osnova za obradu koji preteže nad legitimnim interesom, pravom ili slobodom lica na koje se podaci odnose,
 članom 37. stav 2. Zakona;
• podaci o ličnosti su nezakonito obrađivani;
• podaci o ličnosti moraju biti izbrisani u cilju izvršenja zakonskih obaveza rukovaoca;
• podaci o ličnosti su prikupljeni u vezi sa korišćenjem usluga informacionog društva od strane maloletnog lica (član 16. stav 1. Zakona).
Zakon propisuje takođe i izuzetke kada rukovalac može odbiti brisanje podataka, odnosno kada je obrada istih neophodna radi:
• ostvarivanja slobode izražavanja i informisanja;
• poštovanja zakonske obaveze rukovaoca kojom se zahteva obrada ili izvršenja poslova u javnom interesu ili izvršenja službenih ovlašćenja rukovaoca;
• ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog zdravlja, u skladu sa članom 17. stav 2. tač. 8) i 9) ovog zakona;
• svrhe arhiviranja u javnom interesu, svrhe naučnog ili istorijskog istraživanja, kao i statističke svrhe u skladu sa članom 92. stav 1. Zakona, a opravdano se očekuje da bi ostvarivanje prava iz st. 1. i 2. ovog člana moglo da onemogući ili bitno ugrozi ostvarivanje ciljeva te svrhe;
• podnošenja, ostvarivanja ili odbrane pravnog zahteva.

Kako se podnosi zahtev za brisanje podataka?

Za podnošenje ovog zahteva nije predviđena posebna forma. Ipak, ono što bi svakako zahtev morao sadržati su podaci o identitetu podnosioca zahteva (ime i prezime, adresa, kontakt telefon, e-mail adresa, kao i dokaz o identitetu, kao na primer lična karta, takođe dokaz o adresi stanovanja) podatke čije se brisanje traži (opis podataka čije se brisanje traži, po mogućnosti URL adresu), kao i razloge zbog kojih se traži brisanje (navesti neke od razloga iz člana 30 Zakona)
U slučaju da podnosilac zahteva i lice na koje se podaci odnose, nisu isto lice, tada zahtev mora sadržati i dokaz o identitu lica na koje se podaci odnose, te dokaz o ovlašćenju podnošenja zahteva u ime lice na koje se podaci odnose. Zahtev se podnosi rukovaocu podacima.
Na primer, jedna građanka naše zemlje je želela obrisati nakon višegodišnjeg korišćenja svoj YouTube kanal. Ona je podnela zahtev Google-u,  jer se YouTube nalazi u njegovom vlasništvu i u ovom slučaju je on rukovalac njenim podacima. Google ima u Srbiji imenovanog predstavnika, u skladu sa svojom obavezom iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, te se gore pomenuta njemu obratila za pomoć. Nakon sprovedenog postupka, njen YouTube kanal je “zaboravljen”.

Pravo na prenosivost podataka

Pravo na prenosivost podataka je regulisan članom 36 Zakona.
Lice na koje se podaci odnose ima pravo da njegove podatke o ličnosti koje je prethodno dostavilo rukovaocu primi od njega u strukturisanom, uobičajeno korišćenom i elektronski čitljivom obliku i ima pravo da ove podatke prenese drugom rukovaocu bez ometanja od strane rukovaoca kojem su ti podaci bili dostavljeni, ako su zajedno ispunjeni sledeći uslovi:
1) obrada je zasnovana na pristanku u skladu sa članom 12. stav 1. tačka 1) ili članom 17. stav 2. tačka 1) ovog zakona ili na osnovu ugovora, u skladu sa članom 12. stav 1. tačka 2) ovog zakona;
2) obrada se vrši automatizovano.
Izuzetno, prenosivost podataka se ne može ostvariti kada je obrada nužna za izvršenje poslova od javnog interesa ili za vršenje službenih ovlašćenja rukovaoca.
Pravo na prenosivost podataka daje pojedincima pravo da dobiju kopiju svojih ličnih podataka u strukturisanom obliku od rukovaoca, odnosno od jednog pružaoca usluga ili organizacije i prenesu te podatke drugom rukovaocu, odnosno pružaocu usluga ili organizaciji po sopstvenom izboru. Ti podaci se mogu automatski preneti novom rukovaocu ili nosiocu ovog prava, koji će te podatke preneti sam ako tako odluči. Na ovaj način pojedinci mogu lakše menjati pružaoce usluga ili organizaciju bez gubitka svojih podataka. Ovim pravom se možemo služiti kada, na primer, želimo promeniti društvenu mrežu, banku, online trgovinu itd, ali i kada želimo da ugasimo, na primer, društvenu mrežu, a želimo i da sačuvamo sve naše podatke koje smo tamo objavili.

Kako se podnosi zahtev za prenosivost podataka?

Kao i kod zahteva za brisanje podataka, ni za ovaj zahtev nije predviđena posebna forma. Najčešće će biti dovoljno da unesete svoje korisničko ime i lozinku kako biste potvrdili svoj identitet i osnovanost ovog zahteva, ali ponekad će biti potrebno slanje kopije lične karte ili drugog ličnog dokumenta radi detaljnije provere. Zahtev se podnosi rukovaocu podacima.

Veza između prava na zaborav i prava na prenos podataka:

Pravo na brisanje i pravo na prenosivost podataka su ključni delovi GDPR-a, odnosno našeg Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, koji daju pojedincima mogućnost upravljanja njihovim ličnim podacima na internetu. Razumevanje ovih prava i kako ih ostvariti je od suštinskog značaja za očuvanje vaše privatnosti i zaštitu vaših podataka.
Na primer, ako osoba želi da promeni društvenu mrežu, može koristiti pravo na prenosivost podataka i da prenese svoje informacije sa starog profila na novu mrežu. Istovremeno, može zatražiti i pravo na zaborav na staroj mreži, kako bi osigurala da se njeni podaci tamo izbrišu. Ove dve mogućnosti zajedno omogućavaju pojedincima veću kontrolu nad svojim ličnim podacima u digitalnom okruženju.

NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja stav autora o predmetnom pitanju i ne predstavlja pravni savet, niti zamenu za angažovanje odgovarajućeg stručnjaka u datoj oblasti.
AUTOR: Nina Uhrin

POLITIKA PRIVATNOSTI

Politika privatnosti je jedan ugovora sa kojima se susrećemo prilikom korišćenja sajta ili aplikacije. Pored Politike privatnosti (Privacy Policy), susrećemo se i sa Uslovima korišćenja (Terms of Agreement, Terms&Conditions), kao i Politikom kolačića (Cookie Policy). Najčešće ih kao korisnici samo prihvatimo “klikom” na dugme, ne upuštajući se u analizu njihove sadržine, iako tako ulazimo u ugovorni odnos sa vlasnicima/rukovaocima sajtova, odnosno aplikacija.

Šta je politika privatnosti?

Politika privatnosti je ugovor kojim se jedna ugovorna strana- lice čiji se podaci obrađuju, saglašava sa drugom ugovornom stranom- rukovaocem podacima, koje podatke o ličnosti će sa njime deliti, te na koji način će se oni prikupljati, deliti i koristiti, kao i koja prava poseduju korisnici u vezi sa zaštitom svojih podataka.

Dakle, to je ugovor koji zaključujemo sa vlasnikom sajta/aplikacije, a kojim se štiti naša privatnost, odnosno naši podaci o ličnosti.
Politika privatnosti je adhezioni ugovor, što znači da mi kao korisnici možemo samo da prihvatimo ili odbijemo uslove koje nam se u ugovoru nude.
Naš Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ne definiše ovaj pojam, niti ga eksplicitno spominje.
Postavlja se pitanje, zbog čega je onda bitan ovaj ugovor? U prethodnom blogu sam pisala o tome koliko je bitno usaglašavanje našeg poslovanja sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, ali i GDPR-om, kao i koje su posledice neusaglašavanja sa istima. Oba ova dokumenta sadrže načelo transparentnosti kao jedno od osnovnih načela, zbog čega je bitno da vlasnici sajtova/aplikacija urede svoje odnose sa svojim korisnicima u skladu sa ovim načelom. Upravo tome služe pomenuti ugovori.

Ko mora imati Politiku Privatnosti na sajtu?

Ukratko, svako ko obrađuje podatke o ličnosti putem svog sajta. Na primer, sajt koji ima opciju „newslettera“ i tako prikuplja e-mail adrese svojih korisnika ili, na primer, „webshop“ na kome ostavljamo različite podatke o ličnosti, kako bi nam dostavili robu koju na ovaj način kupujemo (ime, prezime, adresu, broj telefona itd).

Kako treba da izgleda Politika Privatnosti?

Član 21, st 1 Zakona o zaštiti podataka o ličnosti glasi:
„Rukovalac je dužan da preduzme odgovarajuće mere da bi licu na koje se podaci odnose pružio sve informacije iz čl. 23. i 24. ovog zakona, odnosno informacije u vezi sa ostvarivanjem prava iz člana 26, čl. 29. do 31, člana 33, čl. 36. do 38. i člana 53. ovog zakona, na sažet, transparentan, razumljiv i lako dostupan način, korišćenjem jasnih i jednostavnih reči, a posebno ako se radi o informaciji koja je namenjena maloletnom licu. Te informacije pružaju se u pismenom ili drugom obliku, uključujući i elektronski oblik, ako je to pogodno. Ako lice na koje se podaci odnose to zahteva, informacije se mogu pružiti usmeno, pod uslovom da je identitet lica nesumnjivo utvrđen.“

Dakle, vlasnik sajta, odnosno rukovalac, mora korisniku pružiti informacije o njegovim podacima o ličnosti koje ovim putem obrađuje. To mora učiniti na način koji će biti razumljiv svim korisniima tog sajta, uključujući i maloletna lica.

Šta čini sadržinu ovog ugovora?

Sadržina ovog ugovora je propisana članom 23 Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i nju čine:
1. Podaci o identitetu i kontakt podacima rukovaoca, kao i njegovog predstavnika, ako je on određen;
2. Kontakt podaci lica za zaštitu podataka o ličnosti, ako je ono određeno;
3. Podaci o svrsi obrade i pravnom osnovu obrade;
4. Podaci o legitimnom interesu rukovaoca ili treće strane kada se obrada vrši
na osnovu legitimnog interesa;
5. Podaci o primaocu podataka o ličnosti, ako oni postoje;
6. Podaci o činjenici da rukovalac namerava da iznese podatke u drugu državu ili međunarodnu organizaciju,…;
7. Podaci o roku čuvanja podataka o ličnosti ili, ako to nije moguće, kriterijuma za njegovo obrađivanje;
8. Podaci o pravima lica na koje se odnose podaci (pravo na pristup podacima, ispravku ili brisanje, postojanju prava na ograničenje obrade, prava na prigovor, kao I na prenosivost podataka.);
9. Podaci o pravu na opoziv pristanka;
10. Podaci o pravu na pritužbu Povereniku;
11. Podaci o tome da li je davanje podataka o ličnosti zakonska ili ugovorna obaveza ili uslov za zaključenje ugovora;
12. Podaci o postojanju automatizovanog donošenja odluka uključujući profilisanje;

Ako rukovalac namerava da dalje obrađuje podatke o ličnosti u drugu svrhu, koja je različita od one za koju su podaci bili prikupljeni, rukovalac je dužan da pre započinjanja dalje obrade, licima na koja se podaci odnose, pruži informacije o toj drugoj svrsi i druge bitne informacije.

Kako ne treba da izgleda Politika Privatnosti?

Najčešće rešenje kome pribegavaju vlasnici sajtova/aplikacija je kopiranje Politika Privatnosti sa tuđih sajtova/aplikacija. Kao i svaki ugovor, tako i ovaj, mora biti napisan u skladu sa potrebama konkretnih ugovornih strana. U suprotnom rizikujemo da prekršimo zakon. Svaki sajt je jedinstven i njegova Politika Privatnosti mora biti napisana u skladu sa tim.

NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja stav autora o predmetnom pitanju i ne predstavlja pravni savet, niti zamenu za angažovanje odgovarajućeg stručnjaka u datoj oblasti.

AUTOR: Nina Uhrin

Iako tema zaštite podataka nije novijeg datuma, u poslednje vreme postaje sve aktuelnija.

Naime, još je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948 godine propisala zašititu od proizvoljnog mešanja u privatni život, a takođe i Evropska Konvencija o ljudskim pravima iz 1950. godine  propisuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske. Dakle, ideja zaštite od zadiranja u privatni život je stara više decenija, ona predstavlja fundamentalno ljudsko pravo. Međutim, ono što je znatno aktualizovalo zaštitu podataka je neslućeni razvoj interneta u 21. veku. Upravo to je bio razlog donošenja Opšte uredbe o zaštiti podataka o ličnosti – GDPR (General Data Protection Regulation).

Podaci o ličnosti, odnosno baze istih, čine zapravo ogromnu vrednost kompanija koje ih poseduju. Oni se mogu uporediti sa naftom, pokreću najprofitabilnije korporacije danas. Uzmimo primer recimo Facebook-a. Njegova vrednost su upravo podaci o ličnosti koje poseduje o svim njegovim korisnicima. Brojni su načini na koji ti podaci mogu biti zloupotrebljeni. Primer za to je slučaj Cambridge Analytica, koji je otkriven 2018. godine. Cambridge Analytica je firma iz Velike Britanije koja je koristila podatke više desetina miliona korisnika Facebooka, stvarajući tako psihiloške profile glasača, kako bi se uticalo na njihovu volju za glasanje. Ovaj princip je korišten za predsedničku kampanju Donalda Trumpa, a takođe i tokom kampanje Brexita.

Dakle, ako znamo koliko su važni podaci o ličnosti, shvatićemo i koliko je bitno da se isti štite.

Srbija donosi 2018. godine novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, usklađen sa GDPR-om, koji propisuje opšti režim obrade podataka, ali i tzv. “Policijskom direktivom” koja propisuje obradu podataka od strane policije, tužilaštva i zatvora.

Na koga se sve Zakon primenjuje? Član 3 Zakona propisuje:

„Ovaj zakon primenjuje se na obradu podataka o ličnosti koja se vrši, u celini ili delimično, na automatizovan način, kao i na neautomatizovanu obradu podataka o ličnosti koji čine deo zbirke podataka ili su namenjeni zbirci podataka.

Ovaj zakon ne primenjuje se na obradu podataka o ličnosti koju vrši fizičko lice za lične potrebe, odnosno potrebe svog domaćinstva.

Dakle, Zakon se primenjuje i na automatizovanu obradu (elektronsku), kao i neautomatizovanu (obradu na papiru), a ne primenjuje se, na primer, na kontakte koje svi imamo u svom telefonu i koje koristimo u privatne svrhe.

Ovaj zakon primenjuje se na obradu podataka o ličnosti koju vrši rukovalac, odnosno obrađivač koji ima sedište, odnosno prebivalište ili boravište na teritoriji Republike Srbije, u okviru aktivnosti koje se vrše na teritoriji Republike Srbije, bez obzira da li se radnja obrade vrši na teritoriji Republike Srbije.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti se primenjuje na sve koji obrađuju podatke o ličnosti, a koji imaju sedište, prebivalište, boravište na teritoriji Republike Srbije.” „Obrada“ podrazumeva prikupljanje, beleženje, razvrstavanje, grupisanje, odnosno strukturisanje, pohranjivanje, upodobljavanje ili menjanje, otkrivanje, uvid, upotreba, otkrivanje prenosom, odnosno dostavljanjem, umnožavanje, širenje ili na drugi način činjenje dostupnim, upoređivanje, ograničavanje, brisanje ili uništavanje.“ (Član 4 Zakona st 3)

Ovaj zakon primenjuje se na obradu podataka o ličnosti lica na koje se podaci odnose koje ima prebivalište, odnosno boravište na teritoriji Republike Srbije od strane rukovaoca, odnosno obrađivača koji nema sedište, odnosno prebivalište ili boravište na teritoriji Republike Srbije, ako su radnje obrade vezane za:

1) ponudu robe, odnosno usluge licu na koje se podaci odnose na teritoriji Republike Srbije, bez obzira da li se od tog lica zahteva plaćanje naknade za ovu robu, odnosno uslugu;

Na primer, strane kompanije koje nemaju sedište u Srbiji, ali imaju sajt na srpskom jeziku, imaju obavezu da primene naš Zakon.

2) praćenje aktivnosti lica na koje se podaci odnose, ako se aktivnosti vrše na teritoriji Republike Srbije.“

Napred navedeno se odnosi na kompanije koje, na primer, preko “kolačića” prate aktivnosti lica na teritorije naše zemlje.

Šta je zapravo podatak o ličnosti? Član 4, st 1 propisuje:

„ „podatak o ličnosti“ je svaki podatak koji se odnosi na fizičko lice čiji je identitet određen ili odrediv, neposredno ili posredno, posebno na osnovu oznake identiteta, kao što je ime i identifikacioni broj, podataka o lokaciji, identifikatora u elektronskim komunikacionim mrežama ili jednog, odnosno više obeležja njegovog fizičkog, fiziološkog, genetskog, mentalnog, ekonomskog, kulturnog i društvenog identiteta;”

Ukratko, svaki podatak pomoću kojeg je neko lice određeno ili može biti odredivo. To može biti i email adresa, koja čini često baze podataka kompanija koje posluju na internetu.

Usklađivanje poslovanja sa našim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti predstavlja donošenje više internih akata, implementaciju istih, kao i uvođenje određenih procedura u poslovanju. Posledica ovog neusklađivanja povlači prekršajnu odgovornost i novčanu kaznu do 2 000 000 dinara.

Međutim, ponekad nije dovoljno samo uskladiti poslovanje sa našim Zakonom. Naime, GDPR ima specifičnu teritorijalnu klauzulu, tako da se isti primenjuje i na sve one koji obrađuju podatke lica sa teritorije Evropske unije. To znači da ukoliko, na primer, posedujete sajt na nekom od jezika EU ili ukoliko imate mogućnost dostave robe u EU, bićete u obavezi da uskladite Vaše poslovanje i sa GDPR-om. U tom slučaju, kazne za neusklađivanje su mnogo veće, može se izreći čak do 20 000 000 evra.

NAPOMENA: Ovaj tekst predstavlja stav autora o predmetnom pitanju i ne predstavlja pravni savet, niti zamenu za angažovanje odgovarajućeg stručnjaka u datoj oblasti.

AUTOR: Nina Uhrin